Svetlost i vreme u prolazu
Na fotografijama Dušana Marinkovića, uprkos promenama koje donosi vreme, stari svet napuštenih vila i dotrajalih lokomotiva nastavlja da živi i funkcioniše. Jedan od objekata pažnje ovog fotografa je Pinova vila u Zrenjaninu koja, mada već dugo nenastanjena, obiluje tragovima koji ukazuju na njenu burnu prošlost. Nekada velelepna građevina bila je dom mnogim vlasnicima: od predratnih dobrostojećih porodica, do Higjenskog zavoda i Antituberkuloznog dispanzera koji su u njoj bili smešteni posle Drugog svetskog rata. Danas je ona stanica za bezskućnike, ali i inspiracija za umetnike koji su iskoristili ovaj autentični prostor za izložbu „Muzej destrukcije“. Iz detalja na fotografijama Dušana Marinkovića naslućujemo niz promena koje su preživela ova zrenjaninska zdanja sagrađena pre više od sto godina: stari i još stariji modeli televizora, naslagani u ćoškovima, razmontirane kancelarijske fotelje, grafiti sa imenima rok bendova, slike savremenih zrenjaninskih umetnika koje svojom organskom formom još više naglašavaju izvesnu mističnu atmosferu. Na jednom zidu, ispod sloja kreča, izbija starinska cvetna dekoracija kao svedočanstvo nekadašnjegraskošnog građanskog ambijenta. Nasuprot ovom usamlljenom primeru evokacije zlatnog doba, ostale fotografije – pukotina u zidu koja podseća na kazaljke sata, vrata i prozori obasjani prirodnom svetlošću koji se preklapaju i ponavljaju – kao da nas provlače iz jedne u drugu dimenziju. I u fotografijama slikanim na zrenjaninskoj železničkoj stanici prepoznaje se umetnikova preokupacija prostorom, u kojem praznina odnosno odsutnost daje prizoru određenu napetost. Ipak, za razliku od prozračne, treperave atmosfere napuštenih vila, fotografije iz druge serije odišu masivnošću i konstruktivnom čvrstinom. To je naročito evidentno u prikazima impozantnih hala i samih lokomotiva, koje plene svojom monumentalnošću. Naizgled lišene svoje funkcije, ove stare lokomotive stižu iz raznih evropskih gradova na remont u jednu vrstu staničnog depoa, kako bi se ponovo vratile u pogon. U oba segmenta izložbe, Dušan Marinković pažljivo proučava igru svetlosti koja oživljava prostor i postaje jedan od glavnih elemenata predstave, dok popucali slojevi farbe i splet žica i metalnih konstrukcija unose dinamiku u inače jednostavne i svedene motive. Balansirajući mirne, statične kompozicije sa razigranom mrežom inija koje patina stvara na površinama objekata, Dušan Marinković na veoma diraktan način prepliće postojanost i večnost sa prolaznošću i neumitnim promenama koje donosi vreme.
Aleksandra Nećakov
Na fotografijama u boji iz ciklusa „Svetlost i vreme u prolazu“ umetnik se bavi problemom trajanja i nestajanja. Fotografije nose u sebi naglašen likovni senzibilitet. Marinković fotografiše enterijere starih kuća u čijim trošnim i rastočenim zidovima pronalazi enformel nalsage ili apstraktne kompozicije. Ovi ambijenti, koje vreme razara odnoseći sa njima i njihove zaboravljene svetove, osvetljeni su Vermerovskom, mističnom svetlošću što u sadejstvu sa materijom stvara atmosferu nadrealnog.
Jasmina Tutorov
OPIS PROJEKTA
Fotografski projekat Svetlost i vreme u prolazu prikazuje ciklus od 34 fotografije, na kojima su prikazani enterijeri dve gradske napuštene vile (Pinove i Šubertove vile), kao i enterijeri i eksterijeri fabrike vagona i vozova Šinvoz. Autor je pošao od potrebe za kadriranjem, hvatanjem svetlosti i prolaznosti vremena kroz nestandardnu dokumentarnu fotografiju.
Pri kadriranju, primetna je težnja ka dokumentarnosti, koja u sebi sadrži simetričnost, likovnost i formalne oblike. Pomenute vile reflektuju ideju prolaznosti, kao vremenske kategorije, ali i tekovinu bivših vremena koja su osuđena na propast. Ti prostori postaju samo nemi svedoci nekadašnjeg života koji se događao unutar tih zidova, dok su u realnosti romantično – sablasne prostorije. Tema svetlosti pojavljuje se u ulozi simboličkog činioca. Kao jedini trag svetlosti, pronašla je svoje mesto unutar soba ovih ruina gde formira oblike, prelamanja, boje i senke. Snopovi svetlosti provlače gledaoca iz jedne sentimentalne dimenzije u drugu – surovu realnost nemoći.
Kadrovi iz Šinvoza ukazuju na fascinaciju prostorom koja odiše arhitektonski rustičnim prizorima, uz prisutnost odsutsnosti i dozu napetosti. Kadrovi sa železnice odišu masivnošću i konstruktivnom čvrstinom. Vagoni, zaboravljeni i zarđali, deluju kao džinovske igračke, koje je preraslo jedno čitavo društvo.
Cilj projekta jeste jedna drugačija dokumentarna fotografija uz komponovanje kadrova koji u istom mahu prikazuju likovne i arhitektonske forme po kojima se prelama svetlost, uz neposrednu gorku sliku sudbine takvih objekata kojima bolja vremena svakako ne predstoje.
FORMATI I DIMENZIJE RADOVA
Diptih: 140 x 70 cm; on foam base.
Sve ostale fotografije 60 x 40 cm; print on foam base.
Za ovaj projekat je korišćen Zenit, 35 mm film (analogna fotografija).
